Slobodan Boco Bajić

Rođen sam u Banjaluci, 04.10.1951.godine. Osnovnu i srednju školu, kao i pedagošku akademiju, završio sam u Banjaluci.Radio kao prosvetni i administrativni radnik više godina.Bavim se stvarima koje do sada "nisam smio ili nisam htio, vrag bi ga znao.”
"Uljepšaj mi dan" prva mi je zbirka pjesama i prva knjiga uopšte.Ovo je drugo izdanje knjige koja sadrži 42 pjesme koje su jedna vrsta 'svjedoka vremena' i napisao sam je za svoju dušu i svu banjalučku raju, ma gdje bili, ali i za sve ostale koji kroz asocijacije mogu pronaći 'mrvicu' svog djetinjstva, mladosti...

Idemo dalje, s vama naravno... 

 

BIJELA BOJA   

(prevod sa šatrovačkog)

 

                Ćune da tampi daku dasa deo,             Neću da pitam kuda sada ode,

                Ćune da damgle jetvo necr rebo,         Neću da gledam tvoje crne bore,

                Mosa u bise ja gumo da vampje          Samo u sebi ja mogu da pjevam,

                Mosa u nime ti si lebje jebo.                Samo u meni ti si bijele boje.

 

               Ganci sam tebra i rammo da demi            Cigan sam brate i moram da idem,

                Rammo da demi jepri lebje rezo,             Moram da idem prije bijele zore

                Znaš da u ćino ganci se ne divi.               Znaš da u noći Cigan se ne vidi,

                Jamo je šadu mosa lebga jebo.                 Moja je duša samo galeb boje.

 

                Mane ga ševi. Lekoda deo.                   Nema ga više. Daleko ode,

                Renaša gaćer dibu se u ruzo                 Šarena čerga budi se u zoru

                Hoti o munje ja već godu vampje.       Tiho o njemu ja već dugo pjevam.

                Nicr je vranga nime lebga jebo.           Crni je gavran meni galeb boje.

                                                                       

16.09.2008.     

 

       prevod sa srpskog na romski (Šemso Avdić)

         PARNI BOJAVA
 
Nikamam te pucav kaj akana djeli
nikamam te dikhav cire kale bore,
samo ande mande saj te djilabav
samo, ande mande parni san bojava.
 
 
Rom sem phrala i trobuj te djanav
trobuj te djanav,anglal e teharin
djane ande rac,Rom ni dikhinjavol
mrno hi dji numaj galebo bojava.
 
 
Inajtalo majbut durete djelo
kotorvali cahra ustol an teharin,
poloce an lete odomut djilabav
kalo hi gavrano mange parni bojava.

 

                            Iz Recycle Bin-a

                            (Iz kante za smeće)

 

                Treba se sjetiti, šta sam ono htio da ti pričam?

          Kako dobiti vrijeme da jezik otkoči?

 Da kora velikog mozga dozvoli,  organu za izradu tonova, dalju proizvodnju.

                                             Smisao?

                       E, to je stepenica više .

 Nevjerovatna je lakoća donosa upečatljivih grimasa.

 Uvjeravanje slušača, da sam upravo to htio reći,  ali on nije prepoznao.

Samo meni znano dvoglasje mimike i tona, nije uspjelo.

Pratim bujicu misli, pokorno vjerujući kako imaju smisla.

 Upravo dostižem stepen korektnog poimanja stvarnosti i dubine istine.

                                    Pijan?!

 Koliko je to daleko od zvuka vekerice u pola pet?

 Razumije li prazan novčanik umornog radnika, moja ponoćna istresanja svega , u životu usput pokupljenog?

 Duboko poštovanje ruke  što je i mene othranila , trijezni.

Zbog strahopoštovanja, gubim kapital dostignut enormnim količinama alkohola. Miješam supstancu sa realnošću , dostupnom svim mediokritetima , upregntim u sistem države i robovima lojalnim životnom šablonu.

                                            Ma ne!

Nema govora o traženju inspiracije u novim dodavanjima pića.

                          Treba pomiriti ta dva svijeta.

Treba učiniti svarljivim, alkoholnom hrabrošću donesene postavke.

            Teorije?                                                           Tvrdnje?

                   Kapric metodologijom probuđene emocije.

            Zaboraviti?                                                      Prespavati?

                              Pa to je tek poraz!

            Surova stvarnost, samo što nije kapitulirala, a ja treba da odustanem?

                                            Pritisni „dilit“!

                            Pun mokraćni mjehur, prekida misao.

            Tako snažnu!                                                 Duboku! 

                                  Bez nje ova priča gubi smisao!

                                             Pritisni „dilit“!

                                   Bježi mi najača misao! Rješenje problema!

                                       Jednostavan ključ  uspjeha.

                                            Čeka me slava!

          Prilika da pokažem bezgraničnu skromnost.

                                   To ne smijem propustiti!

                                                    Ipak!

Jutro je pametnije od večeri! Ili je i ono, pomalo, pod uticajem večeri.

                                            Ma ! „Dilit“.

 

Banja Luka, 16.05.2008.

 

 

    ROTACIJA

 

 Ne ide više ovako ,

 Zagadili smo planetu,

 Čak i plodovi na grani

 Rastu modifikovani.

 

 Samo se o ratu priča,

 Ne vole se crni i bijeli,

 Mladić mladića ljubi.

 A žena, ženu želi.

 

 Bože. Samo ti to možeš.

 Ubrzaj zemlji  rotaciju,

 Ili , samo na pola sata,

 Isključi gravitaciju.

 

3.1O.2008.         

  

 

     SAMA

 

Sliku na zidu,

popravljala je drhtava

ruka starice

svaki put

kad napušta kuću.

Kao da se trudila

izgledati grubo:

muški kaput

 riblja kost,

sezao je do ruba

crnih gumenih čiza,

na glavi stari šešir

sa džepom i receptom

za neki lijek.

Ruke zauzete kofom ,

krpama i svježim božurima,

stare naočare, sa teškim

staklima, skrivale su

 umorne oči .

Na ulasku u groblje

 zastade,

spusti kofu , prekrsti se

uspravi glavu i krenu brže,

kraj humke sjede,

uzdahnu duboko,

skinu šešir i naočare.

Srebrnu kosu,

rukama zabaci na leđa,

a topla iskra

iz probudjelog oka

obgrli stijenu mermernu.

-Odmaraj stari, ništa neradi,

ja ću podići čarape,

pusti novine,

kućni kaput i naočare.

Brzo ću ja tebi doći .

Ništa ne radi –ponovi!

 

Otključavši vrata, stade:

sterilna kuća, brujala je tišinom.    

Samo suza u pokretu.

 

23.12.2010

 

 

 PRATNJA              

                        ( ili mom (s)lijepom prijatelju)

 

 

Noći,

   izabrala si,

       tamu za prebivalište.

                   Hvala ,

           što si stala,

 na moju stranu.

 

27.04.2010.             

 

                               PARK

 

Krivudavom, stazom, što su je  kroz  novonapadali, rahli snijeg prokrčile noge ranoranilaca, prolazim još usnulim parkom.

Ne žurim, ali mi snijeg, što “bježi” ispod cipela, usporava hod.

Sunce se u tom času odlijepilo od horizonta i bjelinu parka ukrasilo nebrojanim iskrama.

Začuh udare krila . a odmah potom velika zavjesa snijega zasu stazu i mene.

Nesvjsno napravih dva koraka u stranu i kao u kakvoj bajci, nađoh se u drugom svijetu.

Grane starog bora i kafeno-žuti sag borovih iglica pod nogama, u trenu mi se učiniše da sam promijenio mjesto. Teleportiran u drugi svijet, pomislih, a usne mi se razvukoše u osmijeh zadovoljstva, što zbog spoznaje da sam našao zaklon od snježne zavjese, što zbog iglica koje me na tren podsjetiše na proljeće.

Jedan kratak lavež  me prenu.Podigoh pogled i vidjeh psa lutalicu. Ispod jelke, preko puta, na okruglom tepihu sličnom mome, drhtajima tijela otresao je snijeg  koji je, čini se, kao i ja izbjegao u zadnji čas. Pogledi nam se sretoše.

Pas još jdnom zalaja, sjede uspravljene glave i prednjih šapa i zagleda se u mene. Predivna scena. Pas i ja. Kao jedini stanovnici na dvije planete u beskrajnom bjelilu snježnog svemira i tišini parka gledamo jedan drugoga.

Ponovni ritmični udari krila, natjeraše me da podignem pogled. Siva ptica nastavljala je, na kratko prekinuti let, a za njom ostade,njišući se, zelena grana jelke.

 Jedina , bjelinom neokićena grana, kao ruka što maše u pozdrav odlazećem gostu.

Balerina, pomislim i zagledam se.

Na prstima stoji , u bijeloj krinolini, što je pružila zaklon mom slučajnom prijatelju i maše. Maše ptici, razgolićenom rukom.

            Stajao bih tako još, da pas prvi ne krenu.

Podiže se na sve četiri noge i pođe. Tromi pokreti i velike uši, što su dosezale gotovo do tla.

Prepoznao sam ga. Izdužena glava, usko čelo i kose oči.

-Američki baset- prošaptah ne vjerujuću.

Takvih pasa nema mnogo u gradu. Nekima je ružan, a meni predivan.

Pa, pomalo i liči na mene. Zdepast, kratkih iks nogu i velikih ušiju.

Ne znam da li mi se oteo glasan smijeh, ali osmijeh sigurno.

Pas dođe do snježnog ruba, zastade i opet me pogleda. Kao da nešto htjede reći. Da je dubok  snijeg valjda ili nešto slično.

 

Tek, odluči se i krenu. Snijeg mu je dosezao do trbuha, a duge uši su ostavljale tanke tragove , poput tračnica.

Pratio sam pogledom njegov njišući rep dok nije zamakao.

      Krenem i ja.                        

Opet stanem.

Pogledah još jednom tepih od kafeno-žutih iglica, pa granu. Jedina zelena grana, bez snježnog nakita, sada je stajala mirna.

Nekoliko puta, začuđeno pogledam gore pa dole.

Kako ?

-Ljeti si zelena . Zimi zimzelena!

Otkud onda tolike kafeno-žute iglice.

-Kad se šminkaš? Kad se presvlačiš ljepotico moja?

Stalno izložena pogledima, neprestano na sceni, a opet besprijekorno dotjerana, stasita i gorda.

Raširim ruke u znak nevjerice i čuđenja, žurno se udaljavajući.

-Možda me onaj baset promatra negdje iz prikrajka,- pomislim i zanjišem stražnjicom, poput njegovog repa. Sada stvarno uz glasan smijeh.

Na kraju parka stadoh. Okrenem se.

 Još jedna grana, nekog drugog stabla, njihala se spuštajući snježnu zavjesu na moju, tek doživjelu bajku.

Bajku prvog snijega.

 

Banja Luka, noć između 6. i 7. novembra 2009. godine       

 

ВВ ВВ ВВ. МУХАЏЕР. БА

 

            - Једну „горћу“ каву и минералну воду молим- наручио је гост од младог конобара и наставио писати поруку на мобилном телефону.

- Једну кафу, три кока коле и две киселе- диктирао је конoбар бармену за шанком  приносећи скенеру бар кодове наручених пића.

Некако у исто вријеме, гост заврши своју поруку, а конобар донесе пиће, тако да су успјели размијенити пристојне формалности- „изволите и хвала лијепо.“

Док је одлазио, конобара су посматрале испитивачке очи госта. Гледајући час конобара, час врећицу са шећером, изненадни рески звук телефона , за тренутак му скрену поглед .

„Добро јутро Драгане, Денис овдје. Знам, био је спријећен и ја сам дошао сам, али са собом носим и све његове папире које си тражио. У реду видимо се за пола сата овдје у хотелу. Здраво.“

Напољу је дувао топао октобарски вјетар. Мермерно небо дозвољавало је да заинтересовани посматрач своја очекивања и прогнозе поткријепи присуством облака и рестлова небеског плаветнила. Свеопште шаренило допуњавали су листови кестена и липе у разним бојама. -Само природа може учинити да толико боја ни за тренутак не изгледају ружно-помисли гост,кратећи чекање испитивачким погледом низ улицу , још увијек пусту и спремну да прими прве пролазнике.

Камено, хладно и безизражајно Денисово лице , готово празан хотелски ресторани и мирна главна улица , представљали су идеалне кулисе за игру вјетра са лишћем и гранама градских алеја.

„Помоз' бог господине Денисе“- рече Драган, прилазећи столу

„Мераба ефендија“ – одговори Денис и обојица се гласно насмијаше, видно задовољни што су се, након толико година , поново срели у родном граду .

-Јеси ли се наспавао?-

-Нисам болан! Пук'о ми  сан око три сата по поноћи и отад па до зоре нисам ока склопијо. Што због  хотелског јастука, к'о зехра брате, а што од узбуђење. Ово је први пут да долазим од деведесеттреће- одговори Денис у даху.

-А Ален, зашто он није дошао – упита Драган, гледајући у нову актовку на столици покрај себе.

Право да ти кажем, не знам. До јуће је било све у реду, а онда одједном само јави да неће ићи и да ја понесем и његове папире . Пуно те посаламио и вели да ће други пут максуз доћи да те види. Дај сједи болан , рече Денис спуштајући се у столици.

- Мали!- добаци конобару- дај пиће за мог хабаба- нагласивши задњу ријеч, као да је желио рећи нешто само њима знано.

Изволите господине – упита конобар.

-Дај ми кафу и обичну воду.

– Ма могао сам то и предпоставити za Alena- настави. Кад смо се задњи пут чули телефоном рекао ми је да се боји сусрета са својом кућом. Срце би му пукло, каже, кад би ушао  у махалу, а камо ли авлију или недај боже хајат.

-Ма није то болан- рече Денис. Горе би му било кад би видио мухађере да су му у укући. Ћетници.....,- застаде. Јебига, ми тамо тако. Војска их је, ба, све избацила искуће. Мућно је то било. Ни ја нисам боље прош'о, али сам халалио. Нисмо ни ми цвијеће. Било је свега и код нас.

Хтједе наставити даље, али га Драган предухитри .

- Пусти Денисе, нема томе краја. Него, дај да видимо шта се може учинити да уђете у посјед своје имовине. Вјерујем да би и ти људи, у вашим кућама, најрадије ишли натраг у своје. Дај да видим те папире што си донио. Времена се мијењају, а ја ћу на суду гледати погурати све...

Денис се прену. Погледа Драгана, захвалан што га је извадио из „филма“ који је, као да је било јуче, по ко зна који пут, почео премотават. Испружи руку, узе са столице актовку и отвори је. Бравице клепнуше, као да означавају ново поглавље, те из мрака изронише,у два фасцикла, уредно сложени, пожутјели папири.

-          Изволи- рече Денис. Ово су Аленови, а ово моји.

Док је Драган прелиставао папире, Денисов се поглед поново заустави на младом конобару. Лијеп, висок и љубазан младић, журно се кретао по сали, јер су стални, јутарњи гости све чешће улазили и наручивали пића без ријећи, само дизањем руке. – Оно моје- изговарао је по неко, а то би било довољно да конобар, без грешке, уз осмијех и неизбјежно- добро јутро- брзо донесе и на сто спусти наручено пиће.

-          Овај мали, Драгане – упита Денис. Ћии је он? Изгледа ми познат?

-          Није наш,  још за вријеме рата, отац му је, са комплетном породицом дошао овамо из Карловца- одговори Драган, спусти поглед и настави превртати папире.

-          Мухађер- помисли Дениc не рекавши ништа. Пуно ми je налик на малог Коваћевића, али њега сам видио у Загребу. Завршио је и он угоститељску школу и ради као конобар на колодвору.

-          Мухаџер, мој Денисе! Мухаџер је и он и овај наш конобар- рече Драган, уз дискретан и сјетан осмијех на крају усана.

Денис га погледа, кисело се и он насмијеши и замишњено загледа у небо.

 – Мухађер, болан! Мој Денисе! Ти си сада мухађер и овдје и тамо. Одавде си отиш'о, кућа ти је, ко бива,тамо, па и овде си онда ...

Тако испаде. Е мој Денисе- ко за себе ће он, дубоко уздахну и спусти поглед на пролазнике.

 

Ноћ, понедељак на уторак, 21.-22. јули 2008.г.

 

 

 

 

 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com