Ružena Kraćica

 Rođena sam u Belom Blatu, kod Zrenjanina. Završila sam najpre Višu pedagošku školu – srpskohrvatski jezik. Zaposlila sam se u o.š. „Maršal Tito“ u Padini. Vanredno sam završila Filozofski fakultet u Novom Sadu. Pišem, uglavnom poeziju od studentskih dana. Počela sam da pišem na srpskom jeziku, tek kasnije i na maternjem, slovačkom. Učestvovala sam na raznim književnim manifestacijama i osvajala nagrade. Onda sam imala jedan period kada iz objektivno-subjektivnih razloga nisam objavljivala. Onda sam shvatila da je pisanje moj način izražavanja, poimanja i viđenje sveta i života. Sada više nije lako dostići tu prekinutu nit u kontinuitetu stvaranja. Ipak uspela sam da objavim dve knjige pesama na slovačkom jeziku, jednu za odrasle i jednu za decu. Živim i pišem u Padini.

HOMO LUDENS

 

Spreman na radost radi radosti same

Ne shvatajući tamne, mutne vizije iz tame.

Poigravati se,, mamiti, doći, ne doći,

Želju preteći, pretočiti u samoći

U pitanja ne tako bitna kao biti ili ne biti.

U vučjoj noći u vukojebini čekati,

Stresajući se i goreti od neizvesnosti,

Kao u groznici grozničavo gledati

U nebo, zvezde i srp meseca koje mene,

Čekajući neko suštinsko znamenje.

Malaksalo od čekanja tutnje vene,

Buđenje kao posle anestezije,

Anesteziolog dolazi tek kasnije.

Stajati na međi koja deli pakao od raja,

Biti u neizvesnosti do samoga kraja,

Prevazići sindrom Petra Pana

I nonšalantno reći – ima dana…

  

 

SLOBODNA PESMA

/ za S.M./

 

Zavlačim se mirisom u pore tvoje kože,

Noćas se nagon izbeći na može,

Spuštam ruku do zadnje lože

Jezikom dodirujem ušne školjke,

Da se ne čuje ubrzano disanje.

Dva bića u svemiru i nedodiru,

Ali u dosluhu kosmičkih tajnih veza,

Žudnjom ophrvana i zemljina teža

Potpomaže da se ruka spušta sve niže,

Do toplih, mekih, još neukroćenih delova

Što zaboraviše na borbu polova

I trenutke opijenosti bez alkohola,

Nežnog ili životinjskog urlika bola…

Da li je želja bila jednostrana,

Da li je bila izrečena samo želje radi

Davanjem atoma napora u preradi

I uzimanjem nekoliko molekula.

Izbegavanje ambisa ponora u ekstazi

Ući u igru ako se baš mora,

Bez razmišljanja, bez otpora snazi.

Ruke dodiruju svaki santimentar kože

Koja se lepi, podaje i vlaži,

Mešaju se mirisi znoja i parfema

Sokovi tela – sekret i sperma.

Moto kao da je bio – maksimalno uzeti

I dati ono što se tog trenutka može.

  

 

MODERNO PRETPRAZNIČKO VEČE

 

Užurbana pretpraznična atmosfera

Oslabljuje snagu organizma,

Vreme se deli na etape radne

I etape praznog hoda.

U izvršavanju podsvesnih zapovesti

Elementarni prohtevi se sustižu

Stižu ideje, ali do realizacije

Ponekad nikad ne dođe.

Ovaj jedinstveni ljudski poriv

Uvodi me u svet čula

I ne bih ih se odrekla

Jer život bez njih

Bio bi nekako ogoljen

Sveprisutnost tajanstvene moći

Slična je stanju transa

Njegova nijansa u mehanizmu

Ego odbrane

Dovodi do kratkotrajnog

Napuštanja realnosti.

Jer čari i magija

Svakog praznika

Dovode do neslućene

Emocionalnosti.

 

 

ENIGMA

 

Besmislena je igra hormona

U mome telu bije se bitka

Između dobra i demona.

Setila sam se pročitanih romana

I zabranjenih ljubavi u njima,

Eksplozija strasti,

Uma zarobljenog u vlasti,

Ljubavi ili nečastivih sila,

Ponekad bezumlja, tragedija.

Nekoliko zagonetnih pogleda,

Uhvaćeno u mojim zrenam.

Iluzije će nestati,

Opčinjenost prestati,

Kada ti okrenem leđa,

Ali nikada te neću prevariti,

Jer ti si mudriji,

Dolaziš mi u snoviđenja.

U mome telu se ponekad

Aksinja skriva, nije ona kriva.

I Nataša Rostova je sazrela,

U mome telu plave krvi nema,

Još se samo poneka oluja sprema.

Ako umrem, možda ćeš upravo ti

Konstatovati moju smrt.

Nije jedina Ana Karenjina

Koja nije preživela.

I Ema Bovari šalje vapaj, doziva…

Koliko njih pisac razotkriva,

A koliko život ljubavi dariva?

Sve te žene putene

I njihova imena

Prava su otkrovenja

Za sva vremena.

A ja bih želela

Da sam se i sama obrela

U nekoj drami ili romanu.

Očima noćnog neba

Znaš ti kako treba,

Da me gledaš, iz tame vrebaš,

U meni nedoumice izazivaš

Da li je ono napisano

Bilo meni namenjeno…

 

 

ZAPISANO U SEĆANJU

 

Iz vremena i prostora strana istrgnuta,

U sećanju oživljen promukao glas.

Šta će bit s našim koracima u pesku

Kad ih vetar bude zatrpao?

Sve teče, sve se menja

U tome je suština.

Dragoceni su trenuci prolazne sreće:

Popiti šolju čaja majčine dušice

I setiti se mirisa docnije

I mesta gde je ubrana.

Zatvori vrata tiho i zaboravi

Zauvek su živeli srećno.

Ne znam gde sam pogrešila

Nema početka bez kraja

Život je linijom zatvoren u krug.

Nema savršenih veza,

Nije dao Bog ili nije dao đavo,

Šta koga briga što meni nije pravo.

NEVARNU ŽENU nije mi recitovao,

A obećao.

U život moj samo si svratio,

Ekstazu, nirvanu u maštanju

Velikodušno davao,

U stvarnosti vešto si vrdao,

Ponešto obećao

I na kraju nestao.

 

 

MODUS VIVENDI

 

Izgubljeni u vremenu i prostoru,

Ne uspevamo da uhvatimo dizgine

Sopstvene sudbine.

Borba dobra i zla u čoveku

Traje, dobijena je u nasleđe

Od Adama i Eve

Kroz magnovenje

Sledeći impuls svojih želja

Čovek živi između maštanja i sećanja

Uvek je bilo tako nekako

Doživljaj nikad nije dolazio sam.

Uvek bi mu doletale

Iskre prethodnice,

Prethodnici glasnici

I predznaci svici

I nekakvi animalni krici,

Hunski uzvici.

Za tanatofobiju naši preci,

Za takve reči nisu znali.

Kad linija života napusti moj dlan

Da li će biti noć ili dan?

 

 

RIZNICA JE DUBOKO SKRIVENA U MENI

 

Nisi u dozvoljenom tonalitetu,

Ni intenzitetu, pa ni ritmu.

Nedozvoljeno si sanjao,

Uzalud nemoguće pokušavao.

Prepuštao se čistim emocijama

Bez zadrške, bez podrške.

Partner te testira,

Tvoja lepota je

Gotovo opscena

Sada si u centru pažnje

Ponovo si osetila da si žena,

Zaljubljena i možda luda,

Zanesena, podatna i bludna.

Tek sećanje na uzbuđenje

Izaziva kajanje

Nad konstatcijom

Da se propušteni trenuci

Nikada ne mogu vratiti…

  

 

PREPOZNAVANJE MOTIVA

 

Pročitala sam roman

„Bor koji se smejao“,

Naslov mi je u glavi ostao,

Sadržaj je zaboravljen.

Novi događaji potiskuju prethodne

Slike se urezuku u vijuge

Kad zažmurim oči

Mogu da vidim ispod kapaka

Nepostojeće nijanse boje,

Slučajno sam to otkrila,

Da ne bih monolog slušala

Jednog dosadnog čoveka.

Zažmurila sam i isključila sam se

Nisam više razumela smisao reči

Gledala sam svoje nepostojeće boje

I sledila tok svesti

Mogla bih tako do besvesti.

Drago mi je što nosim naočare,

One skrivaju sitne bore,

Crvene i otečene kapke,

Licu daju izgled intelektualke.

Zažmurite,pokušajte da igrate igru

Kad otvorite oči imate razlog za radost

Vi ste na potezu – vidite svetlost,

Vidite čak i tamu,

vidite granu kako vam maše,

a možda će se zaista drvo nasmejati.

  

 

ISKUŠENJA

 

Red nežnosti, red grubosti,

Letargija, euforija,

Intuitivno spoznanje

Kako funkcioniše stanje

U okruženju u magnovenju.

Analiziranje pojava, izjava,

Pokušaj zadavanja pravila

Ponašanja sistema

I dilema kakve metode

Koristiti suptilne ili direktne.

Korak po korak

Samo ja plaćam danak

Bila sam prepotentna

Ponekad gruba, samoživa,

Moj dan je ispunjavao elan.

Ti si bio potentan

Niko ti nije bio ravan

I ništa ti nije bilo potaman.

Prećutkivala sam svoje mišljenje,

Išla linijom manjeg otpora,

Savlađivala prag bola,

Nisam registrovala

Provokacije i insinuacije,

Neargumentovane zamerke

Od mačo mena ili krupne zverke.

Doživela frakturu ruke,

Bol, fizički jak,

U duši pustoš i mrak

Zaborav neće biti lak.

 



http://cms.novapoetika.webnode.com