Siniša Stojanović Sinister

 1981.

Liričar, poetski stvaralac i esejista iz Beograda.

Jedan od urednika Poezina, jedan od urednika Bundolo-a, jedan od osnivača

inicijative za promociju muzike i alternativnih sadržaja Manekeni Bigza.

Objavio zbirku Mamonova Hagada, 2009. godine za izdavačku kuću Liber, Beograd.

Dobitnik prve nagrade za esej na temu Globalizam, na konkursu sarajevskog književnog

sajta i časopisa Diogenis, 2009.

Dobitnik prve nagrade za najlepšu pesmu o gradu Arilju 2010.

Objavljivao periodično u zbornicima i časopisima:

Junaci Urbane Bede – Trablmejker, Beograd

Kišobran – Kratke priče, KC Bor 2007.

Bundolo Offline 2, Bundolo Offline 3 – Liber, Beograd 2009, 2011.

Stanjestvari časopis o kulturi i umetnosti života, Novi Sad 2009;

Diogenis pro culture magazine, Diogenis, Sarajevo 2010.

Politikin zabavnik, Beograd, 2011

Agon, časopis za savremenu poeziju Br. 2
http://www.agoncasopis.com/Broj_02/poezija/sinisa_stojanovic_sinister.html

Književnom sajtu Ofelija
http://ofelija.com/page/4/

Knjževnom sajtu Prozaonline
http://prozaonline.com/?p=1557

Pančevačkom subkulturnom sajtu Pionirov Glasnik
http://www.pionirovglasnik.com/index.php?content=605

Dibidus volšebnom sajtu za književnost Bundolo

http://bundolo.org/templates/showuser.php?id=404

Pisao recenzije autorima poput

Jasmine Šušić, Nebo Boje peperminta, Liber 2010

Vojislava Mitrović, Imperija reči, Liber 2010

Snežana Čkojić, Svitanje u Midgardu, Liber 2010

Bavi se organizacijom koncerata i poetskih večeri, kao i izdavaštvom knjiga i muzike.

Svira u bendovima Dž!Dž!, Dažd i Urgh.

Objavio tri LP albuma i dva singla na vinilima.

 

 

Na klizištu

 

U noćnoj tami Pariza opisao sam vam Leštane,
noći pale Avale, plave, koju niko ne posećuje


Na klizištu naših ideala
izgradili su svratišta, hotele strancima
A vama, lako je gledati sa visine,
dok zagradili su vidokruge, nama,
u blatu Topčidera -
Ciganski detinje igrasmo se u krvi,
kada prvi put kamenovaše nas
mi bežasmo uz majdane,
Ka dvorištima nasilnika koji sekoše
mlade trešnje, na posedima
Sa kojih teraše, nas - decu, sekirama,
nazad niz te majdane
Na klizištu, tu gde je dan
zaboravio rad, nikle su banke
Obdaništa kao bedemi
a mi, tu, na klizištu, u odronu
Kao nakon onih kiša u Kini
kada prohodala su brda, i na svojim nogama
ponela kuće, mesto cipela;

Lako je vama, sa visine, uvek bilo
rušiti tornjeve, sada možemo lako o tome
Dok pijete iz šaka, u pokretu ovih kočija
na klizištu, i nije vam hladno
Oko sanki loma, oštrih krivina Volovske,
a nije ni mene bilo, obe ruke
lomiti o izumrle potoke
Opisao sam vam to mesto
tamo - gde vrabac ne vredi
Odakle put se račva u beznađa
i odakle nemoguće ostaje za ruke uhvatiti
izgubljene generacije, ostale u tim ambisima
Lako je vama, sa visine bacati opuške, puške,
sa petog sprata dodirivati vite krošnje borova
Nama, na trećem, su zazidali prozore
i više ne gledamo tornjeve i svetlucave leštanske logore
pod brdom, bombama oprane nedođije

Na klizištu,
Straževičkih podzemlja, bez zemlje.

 

Ovde

 

Ovde,
Nemanjina ulica. Železnička. Penezića.
Aleksandra - nikada, Rankovića,
Leke;
kanda to je Savska, sada;
jedan tefter, svezak, plav, pored reke.
U Zagrebu, Branimirova -
seže kolodvorja putem, dalje, beskonačno, ravno, čini se, do ovde;
tamo nema venaca, vidikovaca,
tamo gričko je, uspinjače, dom vještica, Meštrovića;
ušća nema - pa ni ne vidi se, uz šta se taj grad proteže,
ne znam ni gde bih sišao.
Zagreb - Beograd, preko Kragujevca, Poskurica.
Ovde,
Ciganlija. Kirovljevom,
Dostojevskog, ukrivo, do Požeške,
Blagoja Parovića, blagodeti,
Šmita, Španca,
čast mu bilo ginuti, pred štokovima rata.
Ovde,
Kijevska;
to su neki ljudi, prošlost moja, ruska,
ovde reka nema, tu kanali, kopovi i krš,
betonska korita livena u glibu košuta,
kopita - ne znam kroz šta se ovaj predeo prozire;

krst, staklena zvona.

Ovde,
neki ljudi, prošlost, ruska, moja turska,
provincije nestale u povlačenju imperije – gradovi;
ravnice u brdaku, porozije evroazije,
zore nezalazećeg jutra,

Ratka Mitrovića, Skojevska,
Skojevačka - bez imena;
ulica uskrslog heroja, što ispljunula ga decenija,
preko bojeva i veka, uskrsla melodrama.
Kardelj, i dalje bez ulice;
ulizice, uz šta se ovaj damar prostire, uz šta zidaju ove zidove,
porozne, grozne,

za koga grade ove ulice
za koga rade;
za mene - Ne.

Uz šta prostiru ove ljude;
uz mene, uz reke -

Ne.

Uza zid.
Uza zid pljosnate porozne idile -
pantalone jednog džepa, skraćene, pantalone smeha,
Avalone bez gaća, opustele,
uz šta slažu ove slatke kosti bez stanka;
uz reke, u povlačenju, Imperije;
uz šta se prostiru ove uzice.

Ovde

 

Ulice Bundola

 

Gore ulice Kragujevca Beograda Zagreba.

 

Pod nogama noć,

za leđima dan -

a u zubima,

samo zubi.

 

Džepovi prazni,

brige daleko;

dok gradimo vazdušne kule

u koje upiremo duševne poglede

lako nam je kada biva teško,

teško nam je kad je lako.

 

Riznice konjice magistrale i železnice

u zubima potkovice

na umu kovanice

složenice,

krilatice na čelu kolone.

 

Pretiču vražije proklamacije,

blefiraju na lošu kartu, i dobijaju priliku.

 

Goruće ulice Kragujevca Beograda Zagreba

Sarajeva Novog Sada Ljubljane Skopja Praga

Na vratima Pariza.

 

Naše su putovnice šut karte,

pasoši što vode prošlosti

imena naša menjaju se, godine svake

deca gradova, i sela, u raljama država -

zovemo se braćom,

prerasli odore krvnika.

 

Cepamo se.

 

Kada spevao je Internacionalu

internet, proširio je interno

komponovao Bandieru

stropoštao barijeru;

Avanti Popolo preko zamišljenih ravnih linija!

Avanti, preko preko zamišljenih zidova i ubeđenja!

ne mogu nas u sve ubediti,

mi hodamo.

 

Ulice Kragujevca Vranja Splita Knina Ljubljane

Paraćina, Padove;

Na vratima Berlina dremaju i izlažu radove.

 

krvava proleća i lelujave šahte.

naši nebožderi.

kule tragalnice.

što su šamarala sunce – svanjivanja.

večita predvorja.

naše pancirne igračke.

avetinjske navike.

isprazni praznici.

prazilučne prozaike.

prozni položaji.

sidra u utrobi sa pesnicama.

pesme u rvenju sa tesnacima.

 

ulice gradova

gradovi ulica

ulice lica

lica likova

likovi kovanja

kovitlanja, vitlanja

kaljenja

 

ulice reka

šume reka,

ulice ulica

 

Ulice šetača

 

Reke penjača

 

Planine ljudi

 

Potoci pesnika

 

Reke potomaka

 

Potomci pomaka

 

Kaljinka linka

Grad bez grala

Sled van mejla

Zgrade zaborava.

 

Supernici na vratima Rima Kladova

Soluna Kopenhagena - pomenuti;

na slikama Dorea, Boša, Brojgela i Blejka

u pismima Pija, Petra i Pavla

u pesmama Petrarke, Pesoe i Poa.

 

Gore ulice Kragujevca Beograda Zagreba.

Pod nogama noć;

a u zubima,

džepovi prazni.

 

Lako nam je kada biva teško,

teško nam je kad je lako.


Trojka

 

Kada te sve ostavi na miru
i ti samoga sebe
lepo je kada niko te ne čeka

Ni broj, ni razum, u ustima
ni odjek, šapat, u gradovima
ni šum na srcu lutajućem

Kada niko ne govori, i ne postoji

Kroz stražnja vrata
odeš iz noći, u dane od nadanja
kroz knjige u metre besedništva
odagnaš nadgovore jezika
nadnošenja nad nemisli
nadmetanja signala nevidljivih
pogleda spuštenih na
stazu, i blato, predvidljivih

Kada utihnu pitanja, nagovori
i poslednja nada sagori
kada nestane svet, iz oka
i staro postane ti strano
lepo je, niko kada te ne čeka
niko da te broji

I vidiš kako je ne biti tri

Ni broj, ni razum, u ustima
ni odjek, šapat, u gradovima
ni šum, na srcu lutajućem

 


Tiranida

 

Ja
Sam ja
Samim sam
Sa sobom, sam
Samom sobom sam
Sam sa sobom svojom
Sam, Ja i soba samujemo
Sa sobom ja Soba Samujemo
Samuj, Soba sobom Ja samoćom
Sobom samoća i ja, sasvim sami smo
Sami u samoći samoj Samotni smo samo
Samo samoća i mi, Samujem ja i svoja soba
Samoća sama samuje nama a mi sami sa sobom
Svoja soba Svoj ja Sami u svojemu U samoći sami
Sam u snu Samome sebi sam San u samom stanu stran
Samome stanu san je sam i stran U samoj sobi sebičan ja
Sebičan sam Stan je sam Soba sama A u sobi san samostana

  


Hronike lučonoše grumen sjaja

 

Mojim venama teče krv kraljeva
preko ustiju pečat
preko grla je jezik
a iza grla, opet krv
iza krvi istorija -
nož

Lokve kraljeva plove u misli
da li one krv tu plave
k’o što more mesec plavi
k’o što more nebo plavi
k’o što ponor more plavi
mračne vode, na suncu,
ne jenjavaju

Slamnate misli od slave,
slamnato sunce oko glave -
ja sam kralj;
puti bele, krhak, proziran
vladam čvrstim, pancirom, crnim
lak kao pero
na nedrima bezličnih

na bedrima nedoličnih
u očima bezbojnih,
pogledima nerešenih, bezbrojnih

Mrtva su moja poprišta
sopstvo posuto cvećem vekova
krunisan elisom zemlje čuda
u ulozi tajanstvenog stranca
ja sam sudbina prazna,
zapečaćeno pismo koje vlada rečju


Preko usta mojih teče krv kraljeva
očeva i dedova, piljara, i svinjara
samome sebi reč sam
sinova svojih, knjiga sutrašnjice


Tekovina

I gluvi psuju -
jezikom gestova
oni laju, kao psi svojom kulturom,
mašu u materinu, sposobnošću,
karikirajući
neizdrživo esencijalno obraćanje

I glupi se mršte -
naizgled misleći,
u svome nedoglednom "Ne", mreste,
u poricanju i sricanju
kroz levak cede početak
riču, ogolelu priču iz lova, jedan beskraj u iskraj, jednog uma, treptaj:
Jezik k'o plastelin ili guma -
reč je plastenik, čiji vlastelin
gradi kule pored druma

I gluvi viču jače -
da bi sebe čuli,
glupe buka u glavi oslepi:
Sužena svesti, široko ti polje!
hiljadu ti štafelaja, i kistova
nemih bista, šaraj i urlaj, tvoj je urlik
štafeta crnih lista.

I žedni pljuju, na vodu,
što se sa gladnih usta sliva,
i hrabri psuju lude, dvorske ljude,
i mladi, na starost što imitira prošlost,
i davljenik, na olupinu koja pluta,
psuje dok tone:
Paor pljucka trunje žvakanoga pruća,
jektik pljuje krv iz svojih pluća.

I truba pljuje na osmeh srca koji mami,
i bubanj pljuje, na svaku drevnu glavu
što na njega padne, i napravi galamu

O, frustracijo službena

projekcijo, na jeziku ti hvala
i na lošem prevodu,

pridevu, prilogu, prologu, predlogu, sprovodu

Gola prostakušo
kanalizacijo mila,
izvoli i sedi -
da li ti je udobno, ovo mesto grobno,
da li ti se dopada, ovo groblje otpada
okolnost je srećna, što je mesto pomirenja
sasvim blizu kuće,
deponija smeća ima svojih prednosti;
sedi, izvoli, svoje delo čednosti
ogovara li, boli, žuljaju li
sve te tvoje navike od mulja -
da li zove, i progovara
da li dovoljno vazduha ima,
da li ti je zima.

Da li ti je potaman plakar, orman, otoman
za tvoj apetit ogroman,
zid je potpuno ravan, a ova hala u zemlji
tvoj je dom, a ne tavan

I pljuje zver na ljudsko pomilovanje
i pljuje jezik na sebe među zubima
i tišina na samoću psuje u ljudima
i pljuje prosjak na odeždu od pliša
"a u srcu čujem grižu miša, i pada sitna
tiha kiša"*

uz paradnu svitu, baklje i cveće

uzećemo sprat celi,
a ti pljuj, i na gram otrov beli.


*posuđeno iz pesme Mizera, Miloša Crnjanskog.


Zapisi iz streljačkog voda

 

Dadosmo im tišinu da ispune prazninu
ruku da prekorače svet,
nogom pokazasmo im noć, tugu
glavu pismenih kroz cev dugu posmatrasmo
prostore u rupe spustismo, u koje ih sastajasmo


Zna se da je pamet jedna bila
pamet se u krvava pisma prelila
pred nama se rastadoše, bez lika, i rodila
niko ne zna šta je pamet pogodila

I ko reći može, u čemu, leže njihove kože
ubismo ih mi, bez kolebanja, romantici

lobanja teških (volešebnih)
Živela smrt - povikasmo Mi,

umro je još jedan, kralj, i još jedan život,

život je večan, većan od smrtnika
mi ne umiremo kao naši bogovi, vladaoci
Oci

 

U čemu je tajna kuršuma
lice bledo od gelera razneseno
u drvlje i cvetove osvanjiva, kao da belji dan sanjiva, od današnjeg
kao da mu sećanje celo nebo prekrilo i blješti mesto krune
kao da će se buditi u očima tuđim večito mlado i nesretno, da kune

Slivaju se u vino, sa kišom, crvi
nalivam sebi čašu prvi


Umukoh, u zamci, ne umakoh
rekoše glas;
preko očiju tamnu večitu jagmu mi pustiše,
jednu je njivu, kao savest, u zlatu porodila
ješće usne detinje moj klas, rekoše glas -
Da, vratiću se u amanet,
kao u pustoš kas, i galama,
sudili su nama

Jedre grudi, košuljaša, manžetne
padaju roletne na oči setne
ko da nas sretne, kraj puteva, nego lutalice
mi smo jaganjci bez glava
od ovog spasa ne bežimo
živimo u krznu kazne životinja, lešinara
i nismo za to, da ikada više budemo ljudi

I kada se nebo spusti, ne stenjemo
i sunce zarudi, nas se jedno stado povrh stenja skupi
da svoju glad zasmejemo
zapevamo, baš kao i sad

Slivaju se u vino, sa kišom, crvi
nalivam sebi čašu prvi

 

Nova Hirošima

 

evo me Draga,
gde koračam ulicama u susret tebi
evo te, gde iz lista hartije
sa balkona, bacaš promišljene žudnje;
o, Romeo, zašto si oronuo
svenule su puzavice, uz koje si se peo
do tridesetog sprata;
nakon atomskog rata, nije ostalo ništa,
naša su bića raspršena, a ljubav neusmerena
pogađa bankine;
ona je umrla od trovanja fast food-om,
a ja sam, oduvek bio tako slab na umiranje;
nju je ubila menadžerska hipertenzija,
dok ja život nikad nisam gledao kao marketing;
sve do sada, kada postaje jasno, da gubim se
u molekulu mnoštva, koji asimiluje, u slatke snove lutrije;
u svetu, van dužnosti i nužnosti -
Julija zamenila je identitet avatarom, i sada sluša Hulija;
ljubav je mrtva, živela smrt
živela smrt,  jer svemu dođe glave.

 

Bitange u čitanke

 

Bitange u čitanke
tange u vežbanke
kurve u skulpture
haltere na šaltere

Starlete u sonete
mangupe u sanduke
pandure u strukture
opozicije u kompozicije

Boraniju u partiju
zavode pod navode
poverenje u otuđenje
milionere u kolportere

Ideale u kanale
snobove u šopove
volove na stolove

trudove na sudove

Robove na bodove
ovnove na bonove
barabe na parade
poniženje u udruženje

Obezbeđenje u uzbuđenje

Tehnologiju u ekologiju
kulturu u cenzuru
muzičare u nadničare
organizatore u zatvore

Domove u grobove

 

Zobar - čerga

 

Pogledaj draga, deca su nam sretna
jure kao konji livadama beskraja,
noć je pala, a naša mala štala od čerge
natkrila je svoje, sinove i ćerke raja;
pogledi setni, zagonetni, u plamenu vatre -
kao da izgubili smo sve, i tako siti svega
prevalili smo put od hiljadu i jednog brega
a budimo se u horu, sa zorom;

ostavljajući zgarišta za sobom.

Strast od puta za nesagledivom slobodom
nosi nas da tolimo žeđ sa reka, dok naši dorati
piju, iz daleka, čujemo jedan isti zov;
on traži čoveku da se daje svemu što se
pruža, naša drskost je u neodbijanju slobode
umiranja.

Draga, pogledaj moje crne prste,

sinoć sam u steni nožem iskopao grob za brata

i nema krsta, nego šešir je nad njim,

kao za života

 

Divni su predeli koji nas hrane

i sahranjuju, koji rastvaraju i stvaraju
poneću te noćas do mesta

na kome ćemo jednom, po zimi, umreti

kada kraj zaveje

Tu je naša kuća od klinova i pruća,

naš lutajući dom, ne postoji daleko za nas

nego samo daljine, sagledive baš tu, u nama,

izgubljenim u pogledima kraj gareži i
lučine

Znamo da kralj, među nama, je onaj

koji igra  podvaljujući životu, učeći od žena,

da pravda je istina, a ne sud -

mi ne dajemo da nam se sudi, jer sud su ljudi
a istina, ona stena koju sam prokopao

Pamtim ličnu istoriju kao tračak roda,

najmilije nomade, blagostanja nadanja,

pamtim sve što treba pamtim, da bih znao -
sa mnom se ne završavaju niti počinju

lutanja

 

Bio rođen i u ponoć,

jahao kao vetar vrbovo šiblje,

nemam taj ponos, srce mi je divlje

 

Dim je urastao u malje horizonta kad se pod

veđama pomalja,
narastao u nebo, što polja pokriva, ništa nije sveto osim doma;

čerga golet i kamen,
daleko od saraja, koji dušu od tela odvaja.


Sinestezija

 

Sve u meni ječi i za tobom jeca
volim te, volim, kao bajku deca

Gde igrasmo se;
u duhova carstvu bez zvukova
ugašena noć kao kuršum na pola -
gde si sad, da nadnesem se nad snom
kao glava nad telom,
tvojim, i pepelom, onoga što beše;
za sobom ostavim deo, a ponesem celinu

Zar da me kao laž, a ne čilaš
pretvaraš u karuce i trojke;
bez snage, šake, nage kao dojke
plešu u tami
kojoj opet, kao sebi, vraćamo se

Zar da me podrediš
zar da ne pobediš bojazni, iz kože iskočiš
i zagrliš ove oči boje oca

Nemoj samo ovu noć da povrediš
da te ne sanjam, ptico od žara
u meni za tobom sve zeleni,  
od tebe, sve se rastače, i stvara.


Tuđa domovina

 

to sam ja, pingvin
daleko od svoje braće
kao i oni, ne mogu da poletim
al se razamašem uvek, kada ih se setim

 

Magla

 

prodavao bih maglu
to najbolje ide
ljudi u magli
    sve mogu da vide



http://cms.novapoetika.webnode.com