Snežana Čkojić

Snežana Čkojić, 
Rođena 3. aprila 1984. godine, u Valjevu.

Dipolomirala na Višoj Ekonomskoj školi,
odsek informacione tehnologije, smer Elektronsko poslovanje. 

Objavila dve zbirke pesama :
"Duša hodi kroz vetar", Intelekta, Valjevo, 2007.
"
Svitanje u Midgardu", Liber, Beograd, 2009.

 

Poezija joj je zastupljena u više književnih časopisa i zbornika.Prevođena na engleski, nemački i ex-yu jezike. Učesnik je Karamanovih poetskih susreta 2009. i 2010. godine u Makedoniji.
Pored poezije veliki je ljubitelj opere, i vanredni učenik srednje Muzičke škole, odsek solo pevanje.
uŽivi i radi u Valjevu.

 

Putnik

 

Pogled utisnut u daljinu

kao statua na trgu prolaznika

kao beskrajna praznina

ćutnja kada se nema šta reći

i ćutnja kada se ne može sve reći

 

samo je varka

 

u smeru natpisa:

`za ludake`

 

samo za hrabre i srca prevelikog

da bi se moglo dalje sa njim putovati

samo za istraživače

za putnike preko granica

 

praznina je samo varka

ćutnja je njegova unutrašnja pesma

za odanost nezainteresovanosti

za grad i ulice

i ljude oko sebe

dokone i strane

 

praznina sadrži slagalicu i smisao slaganja

 

da se održi korak

sa usamljenošću

koketiranjem sa

tišinom dugom kao eoni

nadanja da se sretnemo sa sličnim

pogledom, osmehom i

načinom kretanja

i da taj neko postane delom večnosti

i razlogom postojanja

da se ne izgubi nikad

 

Poetska tišina

Najstarijoj pesmi se ne može razumeti jezik.
Ne spoznaje se između uglova
na policama i nije za pevanje.

Ona je mučiteljica lažnog za čula!
A laž eliksir bučnih.

Pramenovi navučeni na kožu tla
su isuviše prijatni
da bi se hteli strgnuti.
Usta obdarena ćutnjom nemaju pokret
a da se ne zagrcnu u istini.
Crkva tu nije zid, ni četiri zida.
Svetac.
Slika.

Nasilno oprana površina već bi izbledela.

Više nema stih
arija što su je stari znali
o vasioni u pokretu etera.
(Sada je iluzija ponosnih)
TO JE ODVAJANJE TELA!
Kao najviši zakon pesnika
o kreativnoj slobodi
udahnuta je jedino
u poetskoj tišini sna. 


T(a)o

Niču li nove misli,
U senci svetiljke koja plamti,
O ratniče zavejanih bregova!
Šta snivaju tvoje usne?
Ima li pustinja želja poneku kap
Sveže rose?

Zove li nekad umor na počinak,
Vuče li san niti u svitanja,
Il’ trepti iskra, zavodi mozak,
Radosna igra pospane dece?

Svi ti pričaju, svi sve znaju,
Svi žele i traju, kao svedoci,
Glasnog života - potajne smrti.
Ti ćutiš
I gledaš,
Uzdišući.

Tišina govori, tišina traži,
Ka sebi onog, što zna sve reči,
Reći, a biti uvek najtiši,
I kada treba, glasno se nasmejati.

 

 

Duhovi

 

Mene su zaobilazili
ljudi
A tebe godine

Reci mi
pesni
če
Ko je ostao lepši?

 

 

25.8.1844. (Nietzscheu)

 

Ne.
Ni pre, ni posle!
Još se nije vratio krug
Od hiljadudevet
stote.
Niko nije otišao
Sa kristalom umesto očiju,
Niti voleo život
Bezuslovno,
Bez vasksrsenja, sa verom!

Ti se ne saginješ više
Tamo gde si morao.
Drugi su nastavili u htenju
Tzv. visokih tronova,
Da budu mahalice za muve,
A za ruku drže ogavne zveri
što ridaju za večnošću.

 



http://cms.novapoetika.webnode.com