Vesna Pešić

 Zovem se Vesna Pešic. Rođena sam 1961. godine. Živim u Nišu, po zanimanju sam profesor psihologije i gradjanskog vaspitanja. Celog života pišem  poeziju za decu i odrasle. Objavljivala sam pesme u raznim zbornicima poezije: Zbornik Filozofskog fakulteta iz Niša, 4 Zbornika niškog udruženja pisaca "Čegar", knjiga "Njene su misli ptice" IP Sagittarius iz Niša, Zbornik poezije “Rudnička vrela 2010” iz Gornjeg Milanovca, Zbornik poezije “Garavi sokak 2010” iz Inđije... Na sajtu "Tragovi blog" do sada mi je objavljeno 9 pesama. Učesnik sam prvog i drugog međunarodnog fejsbuk festivala  poezije 2010. i 2011.godine. 

 

NOĆ

 

U mojoj duši šúme

borovi staroga klanca,

jasno se i u snu čuje

njištanje malenog vranca,

i pesme nekog stranca

k′o tiha muzika bruje.

 

Na nebu blistav mesec,

a svod se crni k′o tuga

i zora je tako daleko,

dan – nežna, šarena duga,

reka se beli k'o mleko,

i peva lasta s juga.

 

U tihoj noći bez zvezda

poneki šum se čuje,

to ptica neka iz gnezda

drhtave snove snuje,

a zatim se sve utiša

i zelenu kosu šume

polako kvasi kiša.

 

 

 

                                       SUSRET

 

                                        U nepreglednom prostranstvu vremena

                                        srešćemo se, možda, nekad.
                                        Nećeš me poznati.
                                        Ni ja tebe.
                                        Ne verujem u tako dugo sećanje.

                                        Možda će se pojaviti iskra detinjstva
                                        u tvome oku,
                                        na mojoj kosi,
                                        i zaboravljena slika trepnuti za časak,
                                        pa iščeznuti u tamu zaborava.

                                        Možda ćemo se samo pogledati
                                        misleći pritom na svoje probleme
                                        i nastaviti put u budućnost
                                        da tražimo novo predskazanje.

                                        Nećeš me poznati.
                                        Ni ja tebe.
                                        Ne verujem u tako dugo sećanje.


PLAVA PESMA (POSLE KIŠE)

 

Otvorih oči i pogledah gore.

Odjednom,

nad mojom glavom,

nebo se široko zaplavilo

i neke plave ptice

prhnule visoko.

 

Od tog plavetnila

zenice mi se

u različke pretvorile

i sve mi misli

plavim beskrajem

preplavile.

 

Od tog trena

više me ništa

ne može iznenaditi.

Kad zlo zapreti,

moje me plavetnilo

odmah obavije

ko topla, meka

leptirova čaura.

Tada se pritajim

dva-tri časaka

pa raširim krila

i u svetao dan poletim.

 

 

LJUBAV

 

Jednog je dana

sa tvoga dlana

sletela ptica

na moju kosu

i pogledi nam

procvetali,

a školjka je

novi

biser

rodila.

 

 

ZAŠTO

 

Juče su deca mučila psa,

gađala ga kamenjem u školskom potoku.

Napravila mu ranu na vrhu njuške

i jednu veliku modricu na boku.

 

Juče su deca mučila psa,

obesni, divlji gradski dečaci.

Vikali, skakali, trudili se

ko će preciznije kamen da baci.

 

Juče su deca mučila psa.

Hteo je da se sakrije u travu visoku.

Nije režao, ni skičao, lajao,

gledao ih nemo sa suzom u oku.

 

Juče su deca mučila psa,

umorno pseto, staro i tužno.

I niko iz škole da izađe i kaže

da se ponašaju veoma ružno.

 

Juče su deca mučila psa

kao da tako mora da bude.

I pitam se, dok sada mislim o tome,

da li će sutra mučiti ljude?

 

 

JESENJE JUTRO U NIŠU

 

Kao bledoplavi oblak razlilo se jutro,

i prosulo kapljice preko snenih ptica,

što drhtavo čuče u krošnjama drveća,

ilʹ su čudni biseri električnih žica,

krovova kuća, ponekog balkona,

iznad još vlažnih, opranih ulica.

 

Sa mirisom kafe bude se i ljudi,

još sanjivi hitaju na vazduh oštro-hladni,

da što pre počnu čekanje u redu

ispred toplih, mirišljavih burekdžijskih radnji,

gde već tiho cvile njušeći pecivo

psi lutalice, strpljivi i gladni.

 

Nišava se puši kao vruće mleko

i kotrlja koritom granje i kamenje,

obliva obale i gradske mostove

i podnožje Tvrđave, prastaro znamenje,

plaveći lagume i podzemne odaje,

i odnosi tajne nekuda daleko.

 

 

U BRANKOVOJ I MOJOJ ŠKOLI

(posvećeno Branku Miljkoviću)

 

Tek su mi počeli gimnazijski dani

kad začuh slučajno u prolazu u holu

reči nekog starijeg đaka:

“I Branko je išao u našu školu…”

 

I moj razredni, Brankov vršnjak

često nam je pričao o svome drugu.

U njegovom glasu, dok se prisećao,

osećali smo veliki ponos i tugu:

 

“O čemu god bi počela da govori

ta britka, sjajna pesnička duša,

svaki profesor, bez pitanja,

samo ćuti i zadivljen sluša…”

 

I sve moje četiri gimnazijske godine

njegov duh je međ' nama lebdeo

i škriputale mnoge stolice i klupe:

“Ovde je nekada Branko sedeo…”

 

I danas mi se čini kad prođem kraj škole,

naročito kad pada prvi sumrak,

da stara zgrada šapuće tiho:

“Ovde je Branko bio đak…”

 

 

U MENI ŽIVE SVI MOJI PRECI

 

U meni žive svi moji preci,

sva njihova radost i njihova muka.

Kad dodirnem obraze svojoj deci

sa mnom ih miluje i babina ruka.

 

U meni svi moji preci žive,

dedine šume, bašte i njive,

visoko bagrenje, topole sive,

jabuke, dunje i rodne šljive.

 

Svi moji preci žive u meni,

očeva mudrost, nežnost, toplina.

U mome srcu njegovo srce

i ljubav za moju ćerku i sina.

 

Ne plaše me mračne olujne kiše,

letnje vreline, ni vetar ledeni,

ja imam svoje svetle korene,

njihova snaga živi u meni.



 



http://cms.novapoetika.webnode.com