Vida Nenadić

Rođena je 27. 08. 1964.godine u Užicu.

Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988.godine.

Zastupljena je u više novina, časopisa, zbornika, antologija i elektronskih medija na srpskom i engleskom, a neke njene pesme su prevedene na bugarski, makedonski i nemački jezik.

Do sada je objavila:

„Prašina od zaborava“, knjiga pesama 2007. 

„U izmaglici sećanja“, knjiga pesama 2007.

„Zoo Called London“, roman nagrađen nagradom „Miroslav Dereta”, 2008.

„Kopča“, knjiga pesama 2009.

„Ako sam samo misao / If I am just a thought”, dvojezična knjiga poezije 2010. u njenom prepevu na engleski jezik, nagrađena na konkursu Zavetine 2008.

Član je Udruženja književnika Srbije.

 

NEĆU VAM REĆI IME GRADA

 

Neću vam reći ime grada

u kom me moji koraci još traže.

 

Neću vam reći ime grada

čiji su mostovi duži i od života.

 

Neću vam reći ime grada

nad kojim je nebo bilo kao šatorsko krilo.

 

Neću vam reći ime grada

u kome naučih da kad stignem uvek ponovo krenem.

 

Neću vam reći ime grada

koji nikad ne podleže zubu vremena.

 

Neću vam reći ime grada

u kome sretoh i one druge oči boje oblaka.

 

Neću vam reći ime grada

u kome sam kucala na svoja vrata iznutra.

 

Neću vam reći ime grada

koji bejaše premali kavez za moja krila.

 

 

PESAK VREMENA

 

Vreme je

prosulo sve svoje

iz tvojih očiju, u moje.

 

Nebesko sivilo se razlilo.

I palo je

na sive pločnike.

 

Sad je moj red

da prosipam vreme,

kao sitan pesak, u drvored. 

 

 

PRIČAM TI PRIČU

 

Ja ne pišem poeziju.

Ona piše mene

u mom snu.

 

I još ne pamtim

da sam se probudila

tamo, gde sam zaspala.

 

A kažu da je najbolje

kad svako priča

i dosanja tu svoju priču.

 

 

U VRTLOGU VREMENA

 

Idi od mene

ti,

pijana zemljo!

 

Idi što pre,

molim te!

Ne okreće mi se!

 

Nije me

uopšte briga

što se tebi okreće!

 

I ... ako baš

hoćeš da znaš

meni se vrti u glavi.

 

 

TI LJUDI

 

Zaustavljeni

u običnom,

sporom hodu

 

Otisnuti

u mislima,

kao na potonulom brodu

 

Naviknuti

na alkohol,

više nego na vodu

 

Šćućoreni

ispod tepiha,

na klizavom podu

 

Na tuđem su

kao na svom

sprovodu.

 

 

UMESTO POSVETE

 

Izvetrilo ti je vreme,

kao alkohol iz flaše.

                  

I kao da me čuje,

sad sve više

samo sebe požuruje.

 

Nestalo je.                                                           

Nema ga ni na dnu čaše.

 

 

TEBI GOVORIM

 

Neću da ti gledam ograde.

Ne zanima me

ni da li je trava zelenija

sa druge strane!

 

Neću da se

dok sam tu,

kockam sa životom

i gubim u tvom mraku!

 

Neću ni da preskačem

sve te žive ograde.

Tebi govorim!

Hej, grade!

 

I dok ulice tvoje

tuđe korake broje,

ja se vraćam sebi

u tebi.


 

NIŠTA VIŠE NIJE KAO PRE

 

Iako na prvi pogled izgleda isto,
ovo je ipak neki drugi London.

 

Pun je miševa.I pacova.
Baš im odgovara klima ova.

 

Ovo je London bezmalo bez turista.
Uplašili se novih terorista.

 

Gledamo se u nedoumici. Ovo je isti grad,
samo su sad u njemu drugi glumci.

 

A ja dođoh opet, preko sivih drumova
i sivih oblaka, do ovih uspavanih umova.

 

Ovde sam, jer neću da budem glas
požutele slike sa zida.

 

Hoću da na njeno mesto
okačim sve svoje zablude. Što pre.

 

Ovde sam već dugo.
Dobar dan engleska recesijo. I tugo.

 

I hladno mi je. Ni zimi, ni leti
ovde čizme ne izlaze iz mode.

 

Znam, ne uklapam se
u već napravljene ramove.

 

Ostaću ja samo jeka,
što povremeno odzvanja.Izdaleka.

 

Kad kažem: Ovde sam…
kao i da nisam. A biću. I jesam.

 

London, 8-08-2008

 

 

ZABLUDA

 

On

je

samo

mislio

da

zna

ko

sam

ja

i

da

me

voli

čak

više

i

od

mog

psa.

Aha….

 

 

SRAM

 

Pokošen

pogledima

pao je

tu,

u

sopstvenu

senku,

i to

pred svima.

 

 

ZASEDA

 

Kad

su

preživeli

i

taj

rat,

stigao

ih

je

ubica

iz

potaje.

Rak.

Invazije.

 

 

I DOĐE VREME

 

Kad si

odledio

svoje

misli,

i njima

oprao

snove,

tad su

i ribe

isplivale

iz vode,

u proleće

a...

mnogo

pre

kraja

zime.

 

 

NAJTEŽE I NAJDUŽE

 

Dok u hodu

slažem korake,

nekad mi je najteže

od svega

da pređem

preko kućnog praga.

 

A nekad mi je

od svih puteva

najduži onaj,

koji dovodi

do blizine.

I ... do istine.

 

 

NEBESKI PEJZAŽI

 

Nebo se izlilo svo

kao reka.

Hladna, teška i siva.

 

I sve je,

na trenutak,

dobilo boju kiše.

 

Kao da su se

i oblaci

bili pocepali.

 

Pored mene su

promicali ljudi

sa licima od kartona.

 

Bili su

gladni osmeha.

I gladni ljubavi.

 

Još samo poneki list

visio je tu, na krošnji,

kao na čiviluku.

 

Tad poželeh,

iz sveg srca,

da zakrpim te oblake,

 

I da izvezem zvezde,

menjajući tako

pejzaže i u noći,

 

Nebu, koje mi je ponovo

ukralo boju.

Boju tvojih očiju.

 

 

SEN(K)E MENE

 

I bi svetlost.

A moja sen(k)a se istanji

i stade verno

iza mene

kao moja pratilja.

 

Uzalud sam je ja

gazila koracima.

Ona je i dalje, uporno,

koračala iza mene.

 

I vidno me je

pratila svuda,

sve do prvog mraka,

dok se nije

s njim stopila u jedno.

Crno. I nepregledno.

 

I prostrla se onda

preko tog mraka

poput stolnjaka,

kao nešto

što je naše

zajedničko postojanje.

 

A ona druga sen(k)a

koja je takođe moja,

ona je malo kome

bila primetna.

 

A rasla je, u meni,

sve vreme

nekako čudno,

i za mnoge neprimetno,

jer nju može da primeti

samo ono oko,

koje je dovoljno izoštreno.

I ... duboko.

 

Rasla je ona u meni

znajući da tako mora,

inače ja

ne bih nikad porasla,

ovako sama

u tuđim sen(k)ama.

 



http://cms.novapoetika.webnode.com