Zoran Petković

Zoran Petković je rođen 03. oktobra 1954 god. u Kruševcu. Trenutno živi i radi kao električar, u Sočiju, u Rusiji. Priprema knjigu pesama za objavljivanje.

 

MREŽE BDENJA

 

Žedne zveri

pletu po svu noć u meni

mreže sivog bdenja.

U mojoj kamenoj ulici

po tome me svi znaju

od rođenja.

 

Jedino još ja verujem

da sa jorgovanima

dolazi vreme zrenja.

 

Moje mesečine

nikako da pronađu izlaz iz zenice

mojih traženja i htenja.

 

Jedino još ja verujem

da iz kamena niče cvet

i cveta mahovina...

To je moja mladost senki i kamenja.

 

Žedne zveri po svu noć

pletu mreže sivog bdenja.

Negde duboko u meni,

kao provrelo vino

mi se krv menja

i postajem

ova senka danas.

 

 

ZABORAVLJENI

 

Dok sam bio tu

bio sam zao.

Kada sam nestao

postao sam mnogo gori.

 

Onda su me zaboravili.

Biti mrtav

nije problem.

Ali biti zaboravljen,

to je sranje.

 

Kako da se vratim

ako su me zaboravili.

Njihova memorija

je moja karta

za povratak kući.

 

Zaslužujem kaznu...

Svi zaslužuju kaznu.

Šokiran sam i

konačno trezan.

Staromodan,

matori koji voli...

Decu,psa,kuću...

bela ograda,posao,

mačku, zašto mačku?

Niko se ne vraća

ni ja.

Ionako su me

zaboravili.

 

18.01.2011 god.   Krasna  poljana   Rusija

 

 

VIHOR  PRED  VRATIMA

 

Razumem

bes u rečima.

Ne razumem

reči.

Ne razumem razloge

sećanja.

Kada se zamka postavi

i padne odjednom

pedeset i nešto

nije bitno poreklo

ni boga ni đavola,

ni faktor smrti,

ni miris žene,

ni providna čipka,

ni maslinjaci,

samo misao faraona...

Pravo ime potomka

boga i čoveka

je polu bog.

 

Nema u crkvi

slučajnog prolaznika

i faktor smrti nema šanse

ako samo postoji

i poslednja ruža.

 

Izlazite iz mog brloga,

iz moje kože...

Ovo je moj čopor vukova

i moj ples

sa njima.

 

Krasna  poljana   Rusija      17.01.2011 godine

 

 

FOLIRANJE

 

Čekao sam dugo.

Da li je došlo vreme?

Dolazi momenat

kada ostaje

samo jedan čovek.

Momenat će proći,

ostaće čovek.

Poslednji čovek,

sam sa bogom.

Kada odem ostaće

samo zvezdana prašina..

Moj bože.

Nemam gde da odem,

niti da ostanem.

 

Godinama pričam,

foliram se,

lažem.

Nemam koga

da povedem

u nebo.

Ostao sam sam

u svemiru.

Ovo su moje

otrovne misli.

Dolazi bogojavljanje.

Dobro došao kod

Isusa Hrista.

Odjavljujem se.

 

 

RAZGOVOR O KRAJU VREMENA

 

Pakao naših zavađenih reka,

naši svetovi u sudaru.

Ne želim kraj.

Nije me briga

ko je izdao Hrista,

zašto ćute Talibani,

postoji li Isusov zločin?

Ko je napisao istoriju boga?

 

Postao sam zver za sebe.

Savete za kremiranje

o boljem životu

prodajte nekom drugom.

Ovo je moja teorija zavere.

Nije me briga za postojanje

božjih čestica.

Sve je ionako velika prevara.

 

Ne želim kraj sada

kada pada moje nebo

i mojih pedeset i nešto.

Mučni razgovor o kraju...

Ovo je taj dan izdaje

i noć prevare.

Ko sada navija časovnike

kada je vreme isteklo?

Gde smo pogrešili?

 

 

IŠČEKIVANJE RAJA

 

Plašim se da neću

da se vratim kući.

Lakše mi je,

znam da neću.

 

Samo izazivam boga.

Mi smo prašina

i pogrešni su

naši snovi nade,

naše gluposti.

Pred licem

BOGA

mi smo prašina,

ništa više.

Umreće mo

kada on to kaže.

Sjebani smo.

 

Nema uskrsnulih.

I zveri su rajske

iz njegovog bezdana.

Treba da sačuvam dušu.

On je gospodar haosa,

života i smrti.

On zna poreklo đavola.

Nije kasno.

Ako su mi oči u paklu

biće raja.

Iščekujem ga

 

Konačna odluka,

ili opet sedma zapovest,

ko zna...

Biće  raja.

 

Soči   Rusija    07.  01.   2011  godine.

 

 

POGREŠAN  PUT

 

Nerviram se.

Imam loše srce,

moram da udahnem

da dam srcu vremena

da uspori.

Doktor je rekao

da će ovako biti.

Samo uzmi pilulu

i diši polako matori...

Tako je rekao.

 

Ili sam tu na vreme

ili debelo kasnim.

Samo kupujem vreme,

pričam sam sa sobom.

Pada mrak i spava mi se.

Buljim u moju boginju.

Miriše kao anđeo,

Možda i jeste žena,boginja.

Uvek zaboravim da popijem lek.

 

Još osećam miris njenog karmina.

Ubij  me ili

mi se sklanjaj sa puta.

Postao sam popaljeni alkoholičar

na putu...

na pogrešnom putu.

 

Onda je udarilo kao grom.

Možda sam se konačno pretvorio

u manijaka.

Srce mi snažno lupa

i ne čujem ništa...

Probao sam da usporim

nije išlo.

 

Tada sam shvatio zamku.

Ne vidim i ne čujem.

Sada je tišina i nema vazduha.

Grudi bole samo što nisu eksplodirale.

Zbogom Ana.

Ti si svetica,

ti si anđeo,

ti si Elvis,

ti si bog.

Gotovo je.

Otvaram novi špil karata.

Nije bitna istina,

bitno je šta se oseća...

Bulazniš matori.

Razgovaram sa sobom.

 

01.01.2011 godine SOČI   RUSIJA.

 

 

PARFEM

 

Rekao sam joj

da ću je odvesti daleko.

Da je volim.

Njen parfem

donosi suze u moje oči.

Slatko obećanje.

 

Drhtala je

kao list na vetru

koji umire,

trgnula se za trenutak,

bila je sve što želim,

lice,glas,

gledao sam je već danima.

Oči...sve piše u očima.

Njena luda nespokojnost.

ona topla i nežna,skoro lebdi,

muka joj je od bežanja...

Rekao sam joj

da ću je odvesti daleko.

Da je volim.

 

 

NEDOVRŠENA PESMA

 

 



http://cms.novapoetika.webnode.com